top of page
09.08.2008
ДРУГИ САБОР БАКОВИЋА
КАМЕНА ГОРА

приредиo: Љубомир Слободанов Баковић 

Први сабор братства Баковић одржан је 04.08.2007. године у Штитарици код Колашина. На првом сабору одлучено је да домаћин другог сабора буде братство Баковића из Пријепоља. 

bor-jutro-2.jpg

Други сабор братства Баковић одржан је у легендарној Каменој Гори код Пријепоља на светог Пантелејмона 09.08 2008 године са почетком у 11 часова. Пре почетка свечаног, отварања домаћин сабора, Анђелко, Милорад, Љубомир, Милутин, Драгиша, Радован и остали обавили су ломљење Славског колача .
После ломљена колача учесници су отишли у обилазак извора пећине, цркве (у изградњи) и посета више стољетном бору (икони Камене Горе).

Свечано отварање је почело у 13 часова. Уводна реч домаћина Анђелка Рајкова из (Карошевине) Пријепоље:

Драга браћо и сестре имам задовољство што данас 09.08.2008. године могу да отвором Други сабор Баковића овде у Каменој Гори. 
Минутом ћутања одано је поштовање преминулим братственицима. 

На овом сабору окупили су се потомци Марка Ивановића Дрекаловића односно потомци његових синова Бака, Тома и Ђурђа, дозволите ми да их поздравим. Поздрављам др.Тодора Баковића из Подгорице (Штитарица) као првог зачетника окупљања Баковића и испитивања њиховог кретања у прошлости, посебно у Црној Гори. Поздрављам мр.Милорада Баковића из Београда (Страњани) као првог зачетника окупљања Баковића и испитивања њиховог кретања у прошлости, посебно у Србији. 
Поздрављам братственике Ивановиће. 
Поздрављам братственике Томовиће. 
Поздрављам братственике Ђурђевиће. 

Поздрављам браћу Баковиће са простора Црне Горе, на челу са Војиславом-Мишком Мујовим, поздрављам браћу Баковиће који живе у Београду, Краљеву (Метикош), Чачку (Бресница), Ужицу (Крива Река), Кули, Новој Вароши, Ивањици, Вучак, Страњанима , Брајковцу, Каменој Гори (Дуге Њиве), Житину (некад живели), Карошевини (некад живели), Мажићи (Прибој),Kучинu, Џурову, и Пријепољу. 
Поздрављам сараднике који нису рода Баковића, а дали су допринос на утврђивању порекла и кретања Баковића у прошлости: чика Јова Кијановић из К. Горе и Љубишу  Дучића из Карошевине. Поздрављам представнике средстава информисања који ће на новинарски начин забележити овај сабор и оставити трага млађим генерацијама Баковића и њихових братственике. Поздрављам све остале који имају рода Баковића: одива и одивиће, сестре и сестриће, зетове и друге. 
У припреми овог сабора формиран је главни одбор у Београду и под одбор у Пријепољу. Овом приликом захваљујем се главном одбору на помоћи, а посебно се захваљујем под одбору из Пријепоља, пре свега: Милутину-Мишку, Вулу и Драгиши Баковићу. 
Драга браћо и сестре поздрављајући Вас данас на овом сабору желим да се пријатно осећате, да се добро упознате и да Вам овај сабор остане у најлепшој успомени. 
Хвала!. 

проф. Драгиша Ивановић-гост 

 

Драга браћо и миле сестре, моћни и мили мој роде, трпеза часна, софро љубави, братска братственичке трпезе буду благословена. Камена Горо, Горо Камена и Горо кремена, кремена браћо живи ми и здрави били. Камена Горо света Горо, хвала ти што си мој род, део рода мога, у њедрима својим више од два вијека сачувала си жељу, жељни роде мој и жељни мој роде. Бог је и његова воља и наша силна воља и жеља хтела да данас једни друге коначно нађемо, да се сретнемо, да се видимо и познамо, да препознамо своја крила, своју моћ, и ево нас заједно и причамо као браћа, и причамо радосно јер смо радосни, а ја ћу вас помало растужити јер сам у неку руку и тужан и обавезан, због праха који нас је рађао, и праха који је прах рађао и опет нас је рађао. 

Драгиша Ивановић.jpg

Због векова који су нам у памћење понешто оставили да се не заборавимо да се не загуби да се не изгубимо, да останемо божији, божији људи и браћа. Од тих између две камене међе, камених времена без мало пола века не могу ада се не сјетим и да вам понешто саопштим, камена међа на Каменој Гори и једна друга међа у каменим Кучима изгледа да је јача од заборава. Зато смо овде и за та два и по века гоњени и по невољи расејани по свим памуцима ове невољне земље како је год икако је где и како год ко хоће да је зове она је наша, каменом вољом омеђена између Камене Горе и каменитих Куча. Из тих Куча без мало два и по века уназад, не могу да се са сузом не присјетим а задржавам да се помало и не обрука, оног праха који је потоњи пут гоњен од турских сеиза, низама и базибозлука морао потоњи пут да челом и мртвом главом пољуби убоги запаљени кућни праг и ту без главе, остао и наставио, да живи без главе остао и наставио да живи безглав, али са душом. Живи у нашим сећањима протерани Куч и Дрекаловић. Тих је злослутних дана напуштајући своје прашно огњиште светињу свог убогог дома морао испред силника да бежи да спашава живу главу и свету душу. Не могу а да се са Вама не присјетим оних тешких смртних грехова наших прамајки које су у збјеговима на себе прихватиле смртни грех мајки чедоморки да би остатак живота, плачем своје деце сачувале, морале су гушити своју децу. Дванаест светих мајки чедоморки нека буду посвећене, овим мојим дрхтавим гласом и она деца која су огњем своју душу плаву и невину, чисту душу небесима посветила. 
Причали су ми људи да је огањ од те деце плав стоју у запису Марка Миљанова на основу запамћених предања. Плава душа дечија сагорена је на запаљеним Кучким огњиштима, плава као плаво небо зато се понекад и себи чудим зашто плачем док гледам изнад Куча плаветнило небеско и чини ми се да небо нигде на свету није тако невино и чисто као изнад наших Куча. Ми смо браћо моја драга жељно коначно дочекали да будемо једно и заједно. А много смо чекали два и по века чекамо да се сретнемо и ево нас уједињени како год се књишки и по некаквим пасошима означавали, Сва моја презимена и Ивановићи и Баковићи и Томовићи и Ђурђевићи су мој род. Роде мој жив ми и здрав био, весели се, све вишњега све борца и сведржитеља молим док ћутим затворених очију, весели напредовали при том били једно и заједно. Амин Боже дај.

Адвокат Томовић Љубо - гост 

 

Добар дан браћо Баковићи, нека вам је сретно ово заједничко окупљање, вазда се овако окупљали и вазда о добру говорили, вазда се дружили и унапређивали наше братске односе, и љубав која прати наш живот од Куча па до ових врлети где смо растурени. Пуних двадесет година говорим о томе, поздрављам све скупове и апелујем на нова окупљања и зближавања и надам се да нећу бити много досадан да млађе генерације схвате ко смо шта смо и како смо и шта даље треба радити. Шта бих Вам још могао друго говорити после овакве дивне пјесме нашег брата професора Драгише Ивановића ово нису речи говора ово је пјесма ово је поезија братству племену Куче, братству Ивановић, Баковића, Томовића и Ђурђевића са вером и надом да ћемо се чешће пута и вишем броју окупљати и састајати. 
Ја вас све поздрављам, Живели.

 

Спасоје Ђурђевић - гост

 

Браћо и сестре помаже Бог. 
Драга браћо Баковићи срећан Вам овај данашњи дан, срећно вам ово заједничко дружење, у име мог малобројног братства желим да вас поздравим, да вама свима зажелим личну и породичну срећу, да поздравим моју браћу Томовиће браћу Ивановиће као и ваше све госте који су присутни на сабору. Желим да се и у будуће окупљамо у здрављу и весељу да нас буде све више и више. Хвала вам на позиву и гостопримству. Живели!.

 

Љубиша Дучић - гост 


Тамо иза оних и оних брда 
Тамо иза оне и оне реке 
Семе је клицу пустило 
Хиљаду годину и неке 
Из корена стабло расте 
Драгуљи класје окитише 
Зли дуси и ветрови љути 
Зрна по свету растурише 
Много семе сахранише 
Да их нема више 
Из земље камен нико 

 

И на њему име пише 
Шта се нешће у ланце 
Од камена је тврђе 
И другој вери ићи 
Умрети је рађе 
Нека зна свет цели 
Да нас чува анђео бели 
Сузе су горе од жучи 
Ми ми Кучи.


Са ово неколико стихова желим да поздравим овај скуп и да се захвалим на позиву да присуствујем. Драго ми је што се код појединих појединаца и братстава рађа буђење за спознајом да знамо ко смо и шта смо и где смо. Ја сам покушао још пре двадесет година да трагам за пореклом појединих породица а међу њима и братство Баковића. Братство Баковића је чувено и ратоборно братство које је дало доста бораца и јунака у борби за своје национално ослобођење. Зато остављам поруку браћи да млађи истражују а старији да казују да знамо ко смо и шта смо. Срећан овај скуп да буде и Живели!. 

Маг. Милорад Баковић 

 

Порекло братства у задњих 400-500 година. 
Ми Баковићи потичемо из племена Куча са простора северозападно од Подгорице. Племе Кучи окружују: Подгорица, Пипери, Братоножићи, Васојевићи и арбанашка племена Клементи и Груде. Кучи се по свом пореклу деле на Старо Куче и Дрекаловиће. По предању Старо Кучи вучу корење од Мрњачевићи а Дрекаловићи од Кастриотовића. Праотац свих нас Дрекаловића је Андреја звани Дрекале по коме смо и добили тај назив. 

Milorad Bakovic.jpg

Дрекале је због изузетних способности и стеченог угледа изабран за Кучког војводу. Лале Дрекалов млађи син је наследио војводство од оца. Отјерао је своју прву жену арбанашку коју је са сином вуком вратио родитељима и оженио се Српкињом ћерком Братоношког војводе Пеја Станојевa. У то време у време Лала Дрекаловића Дрекаловог сина у Кучима је преовладало српство и православље. 
Са другом женом Лале је добио четири сина. Наш предак је његов најстарији син војвода Илико који је имао седам синова његов најстарији син Иван рођен негде око 1630 године био је Кучки војвода 37 година. Својом храброшћу и памећу успео је да очува Куче од насртаја Скадарских паша Бушатлија. 

Иван је имао 4 сина. Наш предак је Томо Иванов Ивановић Томо је рођен око 1677 године, имао је два сина Према и Марка. Марко Томов Ивановић рођен је око 1707 године је наш предак. Имао је 6 синова из два брака, у првом браку Велишу, Никача и Аџу а у другом браку Бака, Тома и Ђурђа. 
Од Дрекала до Бака, Тома и Ђурђа је наше породично братственичке стабло. Ми се на стаблу Дрекаловића и великој грани Ивановића развијамо у три нове гране Баковић, Томовић и Ђурђевић. Од Дрекала до Марка и његова три млађа сина наши преци су живели у Кучима. Године 1774 дошло је до прве похаре Куча када су сви Дрекаловићи морали напустити завичај. Куче је напао скадарски везир Махмут паша Бушатлија са 12.000 војника из више праваца. Декаловићи су пружили јуначки отпор али су се пред силом морали повлачити према Малој Ријеци. Нико од суседних племена па и Старо Куча није пружио помоћ па чак и прелаз преко њине територије, то је чињено услед Турске претње, а богами понегде и због поткупљивања. У пролазу преко Мале Ријеке Дрекаловићи су билу у очајању. Из пећине којима су се крили у недостатку оружја од насртаја Турака бранили су се камењем, у крајњем очају непријатеља су гађали у колевке па се десило да са Турцима низ литице лети и дете у колевци. Недостајало им је оружја али им је недостајало и хране а нарочито воде. Стари и стални пријатељи Дрекаловића, Ровчани кад су чули за ову погибељну одмазду одмах су са својим војводом Минићем похитали у помоћ. Братоножићи су ин ускратили пролаз преко њине територије. Ноћу се одабрана група најхрабријих Ровчана познаваоца стаза и богаза пробијала до Мале Ријеке, те споредним путевима проводе Дрекаловиће у своја Ровца. Да их непријатељ не би открио мајке нису смеле допустити дечији плач. По прелазу преко Мале Ријеке открили су да је 7 деце угушено стављањем руке на уста да не би плакала. Дрекаловићи су Ровцима остали 7,5 година. Ради одржавања морала било чак забрањено рађања деце од стране Дрекаловића. Ово у вези Ровчана морамо знати и поштовати она су равна библијским догађајима. Тада су свима нама Ровчани постали и остали духовна браћа. Након 7,5 година Турци из својих разлога позову Дрекаловиће да се врате на своја огњишта. Већина се вратила а са њим су из захвалности повели и нешто Ровачких породица. Наш предак Марко Ивановић са своја три сина из другог брака Баком, Томом и Ђурђем није се вратио у Куче. Населили су се на простору Липова у непосредној близини Колашина. 
Током живота у рејону Липова сада село Баковићи у непосредној близини Колашина један Баков син Ђуро се потурчио. О разлозима преласка на ислам постоје две верзије, које до сада нису проверене код наших братственике муслимана и њихових потомака. Од овог да га назовемо младића настао је угледни и бројни род Баковића муслимана у некадашњем доњем Колашину. Један од најпознатијих је био Мумин Баковић који је остао у сећању православних Баковића којима се рођакао. Данас Баковићи овог рода живе у Прњавор код Плав, Буковику код Бродарева у ближем и даљем расејању. Вероватно је део њих почетком 20 века одселио у Турску. Док су живели у Липову Маркови синови као и остали хришћани живели под јаким притиском колашинских Турака. По договору са браћом да би сачувао своје и братске породице потурчио се најмлађи брат Ђурђе, Према предању постављен је за субашу у Колашину. Негде у том периоду дође до сукоба Бакових и Томових синова са Пепићима око међа. Ђурђеви синови и ако су примили ислам прилазе у помоћ браћи по крви а не по вери, сукоб је имао крвав епилог. Живот је изгубило 12 Пепића и 7 Бакових, Томових и Ђурђевих потомака. Колашински суд пресуди крв за крв а за 5 више погинулих Пепића да се тројица наших предака иселе и Пепићима  оставе имовину као надокнаду.

Ђурђе је повео фамилију низ Тару населили су се у Левера крају који се сада по њему зове Ђурђевиђа Тара. Од Ђурђа се развило јако братство Ђурђевића муслимана који данас живе у Црној Гори, Србији и ширем расејању. Ђурђевићи православни данас живе у селу Потрк код Бијелог Поља и овде су по први пут наши гости. 
Томовићи се селе од места до места а крајем 19 века насељавају поља Колашинска, неки су се населили у старом Колашину на Косову и Метохији други на Златибору и Аљиновићима код Пријепоља. 
Баковићи су се разбили у две групе. Једни остају ближе колашинском завичају. Лазо Баковић се сели у Љевишта 1790 године и након 7 година са синовима у Ускоке. Због сукоба са Морачанима враћају се опет у Баковића клисуру затим у Кулу Мекића а након 11 година поново у Ускоке. Укупно су се у Ускоцима задржали 116 година. Између 1886-1913 сви Баковићи из Ускока су се преселили у Штитарица и реон Павиног Поља. Почетком 20 века на рад у Америку отишло је седам Баковића, из Америке су се вратила само двојица. Баковићи у Црној Гори су се развили у јаки и угледни род нашег братства. Данас у Ц. Гори и Србији живи око 90 мушких глава овог рода. 
Друга група Баковића од најмање тројице браће са породицама етапно се сели у правцу Србије и средња Полимље, а неки у каснијим годинама и даље преко Кокиног Брода и Јавора. Крећући се од Колашина неко време су живели у Мојковачком селу Гојаковићи а након тога у Бјелопавлићком селу Стожер. Са Стожера су се морали селити приликом сукоба са Турцима Калићима  који су из обести напали Баковића и Томовића чобане. У сукобу су убијена тројица Калића. Опет Баковићи и Томовићи су се морали селити. Томовићи пређу преко Тару у Ускок а Баковићи се настањују у Брајковцу и Каменој Гори на данашњој територији Србије, то је било на самом крају 18 и почетку 19 века. Захваљујући природно прираштају Баковићима постају тесни читлуци у Брајковцу и Каменој Гори, зато се пресељавају по Полимски крају и даље преко Златибора и Јавора у Србију. 

Током 19 вијека раселили су се у следећа Пријепољска села: Житин, Карошевину, Дубравчићи, Косатица, Бабине, Страњане и Џурово у ком су била три одвојена досељавања, Матаруге, Тоци, Мажићи. Поједине породице Баковића су се испред или у току првог Српског устанка из Полимских села иселили у Карађорђеву Србију, а једни су према најновијим сазнањима преко Калиновика у Босну. У Бресница код Чачка насељава се Ђорђе Баковић са два сина и њиховим породицама 1802 године из пријепољског села Косатица, после 28 година касније у суседно село Вољевцу насељава се његов брат Тодор, у Вучак код Ивањице досељава се једна породица Баковића после првог српског устанка и нешто касније према колективном памћењу ова породица је прво насељена у Бресницу  па се касније привучена богатим пашњацима за стоку на Голији повратила у овај крај кроз који су прошли и то видели приликом сеобе у Бресници. 
У Метикош код Краљева Баковићи су насељени из Камене Горе. Из овога села неки од њих већ неколико генерација живи у Краљеву. Они су вероватно први градски становници братства Баковића. У Метикош се нису населили директно, селили су се етажно гравитирали су у селу Драгољеву које се сада зове Осеоница код Новог Пазара. Одатле су преселили у Метикош и код њих се помиње Бресница па је могуће да су се две породице доселили различитим путевима, што је био чест случај при насељавању Србије за време Карађорђевог и Милошевог доба. Криву Реку на Златибору Баковићи су насељени током И српског устанка. Према архивској грађи довео их је калуђер манастира Довоље на Тари. По подацима које је пре петнаестак година прикупио наш братственик (у ширем смислу Дрекаловић) Љубиша Дучић. 

У ово село је доселио наш родоначелник Бако, који је био свештеник. Довео је према овом истраживању своју породицу и два своја одрасла синовца. Овај врло важан податак не уклапа се у наша ранија сазнања по којима је Бако погинуо са својим синовцем Марком на тада званом Марковом брду код Колашина. Ово важно питање ваља истражити. Бако је око првог српског устанка могао имати око 70-75 година, па су ова нова сазнања могућа. Током ове године јавили су нам се Баковићи из Босне који имају сазнање да су из ових крајева досели преко Калиновика. Данас их кажу у Босни има доста, поносни су на славу Светог Николе. Део од њих живи у Војводини а неки у Aустралији. Изражавају своју радост и велику жељу да се укључе у своје братству. Половином 20 века настале су велике миграције села у град како осталог становништва тако и наших Баковића. У свим срединама прво су се раселили, запошљавањем и школовањем у најближе градове тако су оставили своја села. Наша истраживања су усмерена на евидентирање имиграционих кретања на овим просторима. У овом времену ако то пропусти ова генерација за овај посао биће касно. Мисли да смо ми Баковићи привржени свом братственичке имену и презимену Баковић па смо га у највећом броју задржали у последњих 200 година. Познато је само неколико случајева промене презимена. Лоза Вула Баковића који се призетио у горњу Бресница по његовом имену прозвала се и до дана данашњег задржала презиме Вуловић. Могуће је да су неки Баковићи из Криве Реке променили презиме у Поповиће јер су имали свештенике попове у породици. Ово се треба до краја истражити. Једна породица Баковића из Криве Реке је одселила у Врњачку Бању, по свом претку Симу данас се презивају Симићи. 

У Битољу живи Бранко Баковски чији је отац родом из Житина код Пријепоља презиме је помакедончено после другиг светског рата у коме је његов отац и погинуо. Бранков синовац који је рођен у Битољу живи у Љубљани он и даље носи име Баковић. 
Наши исламизовани братственици су такође задржали презиме Баковић а још није познато дали је део њих који су одселили у Турску променили презиме и у које. 
Сви ми Дрекаловићи па и ми Баковићи традиционално славимо светог оца Николу. Ову су славу задржали сви наши братственци осим родова из Криве реке који славе светог Димитрија и они из Вучака који славе светог Стевана. Ова два рода су примила нову славу од домаћина, чију су земљу наследили поклоном, призећењем или на неким други начин што је некада била обавеза.

Сва питања која сам укратко изложио шире су обрађена у материјалу за књигу Баковићи-отимање од заборава. Подаци за ово излагање и књигу у припреми су добијени својим истраживањем и истраживањем Љубише Дучића и штампаних радова др Тодора Баковића за Баковић у Црној Гори, професора Милоша Баковића за Баковић из Бресница и капетана у пензији Љубомира Баковића за Баковића из Брајковца, и из прилога који су остали братственици доставили за ову прилику. Захваљујем се свима на пажњи.

др. Тодор Баковић 

 

Драги братственици, поштоване и зорне одива и узорне снахе наше и гости наши, срдачно вас и топло поздрављам. Захваљујем се што сте се одазвали у оволиком броју и у овом саставу да овај скуп сви скупа учинимо великим и величанственим а посебно се захваљујем организационом одбору овог скупа нарочито Анђелку, Милораду, Мишку, Богдану и осталим братственицима који су уложили велики труд и напор да нас овако лепо и успешно и братски и домаћински дочекају, и хвала им, а посебно што су изабрали место окупљања другог сабора на овом култном месту, митском месту, епском месту, Каменој Гори једну просто орловском гнезду, као створеном за окупљање браће и братственике. Још једном хвала свима и срдачан поздрав.

Todor Bakovic.jpg

Казаћу нешто кратко о племену Кучима и нешто завичајно о нама горштацима. 
Братство Баковића може бити поносно на своје порекло. Оно потиче из племена Куча-једног од најзнаменитијих племена црногорских. Сва племена симболизују црногорско јунаштво-одбрану себе од другога. Али Црногорско чојство-одбрану другога од себе, посебно је симболично и стварно везано за племе Куче. Чојство и јунаштво је дефинисао један од набољих и највећих јунака и један од најзнаменитијих  црногораца  Марко Миљанов Поповић-Дрекаловић. 
Бако-етимолошки значи јак човек-господин. 
Колико Куче и изван Црне Горе сматрају великим, истакнутим и признатим племеном црногорским најбоље говори следећи податак: 
Тито кога је читави свијет, и источни и западни сматрао највећом фигуром 20 вијека са простора раније Југославије, тврдио је да су његови преци доселили из Црне Горе из Куча. Да је пореклом Куч. Тито тврдио, Владимир Дедијер записао а Милован Ђилас мени то казао. 
Као и сваки други племеник  црногорски, ниједан Куч не би волео да припада другом племену него баш да је Куч. 
Завичај човеков је прво што човек рођењем доноси на овај свет, осети, доживи, види и дотакне, уз мајку. Тло земље на коју је рођењем ослоњен. Када је''прво челом о тло ударио''стекао је завичај. 
Човек без завичаја без комплетно је идентитета. 
Човек без завичаја је без комплетне љубави. 
Човек без љубави према завичају је као без љубави према мајци. 
А човек без љубави и према мајци и према завичају - шта је? обична крпа. 
Отуда мајка симболизује домовину, земљу, завичај. 
Нема горега јада него када се свој завичај изгуби, говорио је још Еурипид. 
Човек без завичаја је без чврстог ослонца. Без ослонца на тле. 
Човек без завичаја је као човек без детињства. Или без родитеља. Или без прошлости. 
Човек без завичаја закидан је, оштећен човек. 
Завичај у првом реду чине његови људи. 
Завичај је као и човек. Сваки завичај својега човека је особен и на свој начин је. Има свој идентитет. Своје необичности. Али и сваки завичајима и опште заједничке особине. 
Шта више човек свет упознаје -то завичај више воли. 
Горштаци људи су посебног кова и духовнога склопа. Зимска суровост планине их чини чврстим, отпорним, снажним, храбрим и борбеним. Планина је вечно хладна, велика и снажна. И гладна. 
А летња лепота озареност ваздуха чистог планинског, чини их истовремено  питомијим, емотивнијим, бистријим, загледанијим, духовнијим, мудријим и слободнијим.Планина примиче човека себи, па небу-Космосу, па човеку. На планини су небо и звезде и човек један другоме ближи. 
Живот на планини као да се помера од људи ка природи. А човек као да прати то померање. Проређена планински ваздух чини да је слободнији лет мисли а висина уздиже мисао која води човека у игру ступања са Свемиром, са Космосом, са звјездама. 
Чистина и ширина планинског ваздуха чине човека здравијим, бодријим, млађим и дуговечнијим. А планински кршеви и висови снаже дух. 
А смарагдна боја планинског потока и река и пенушаво таласава жуборење њихово лепим и стамени осећањима узбуђују и плаве душу човекову. И стамене снагу мушкарцу и танковита нежност жене широм отворених груди висова и долина својих грле. 
А крила планинских орлова му дају и снаже га-њега горштака. А живот на планини му као висока планина што је узвишен живот чини. И на вишу раван живота га уздиже и пунијим садржајем богатства га чини. 
Поштовани братственици, још један поздрав и захвалност што сте увеличали и учинили величанствени овај скуп са поздравом да раздаљина временска и просторна уништава мале а повећава велике љубави ка што је наша братственичке љубав. Све вас поздрављам и свима наздрављам за добро здравље и Живели!

Проф.Драгиша Ивановић

 
Каменогорци! браћо по крви, браћо по роду, браћо по души, прихватам ову крштену здравицу и обавештавам вас да је и овај ред здравичног крштења и приче уз чашу, није од јуче и колико год нас упозоравали да је крст ријеч једна сувопарна ми још увек крстом живимо и њему служимо. У овој крштеној здравици хоћу још нечега да се присјетим једне мале ситнице, без које ситнице која је светиња не би ни нас било. Једне светиње равне светињи свете руке Јована Крститеља оне руке која је хљеба се свога одричући и од уста својега ђетета одвајајући нас протеране са родног огњишта нахранила и тиме заслужила да ту руку доживљавамо светом руком то је Ровачка рука. Њој у славу испијам ову чашу. Живи били браћо Ровчани. Ја вам речима на захваљујем, нека Бог зна ваше витешко доброчинство. Живи света трпезо! Крштену чашу предајем стрицу Љуби Томовићу.

Адвокат Љубо Томовић 


Живели браћо, Није тако лако изразити све ово што осећамо, што желимо и чиме смо поносни. Здравица ми потврђује да сам ја један од аутотохних представника племена Куча са поносом кажемо сви смо ми Кучи, били смо Кучи и остаћемо Кучи. Дуго око тога нисмо много учинили, али за последњих двадесет година зближили смо наша братства: Ивановићи, Томовићи, Баковићи, Ђурђевићи и Ровчани постали су једно. Сваке године да се окупљамо, заједно славимо, заједно апелујемо на наше јединство, на нашу слогу, на наше братско дружење. Наздрављам свима нек вам је срећно, да се што пре поново окупимо, надам се да ћемо се скоро наћи у нашој постојбини у нашим кршним Кучима да се види ко смо и одакле смо. Живели!. Наздрављам ову здравицу Милораду Баковићу.

Адвокат Мишко Мујов Баковић 

 

Како рече Цетињски пустињак ''Не пита се косе како крсти но чија му крв греје прси и која га је мајка задоила''. Ја мислим данас под овим шатором да тече једна иста крв, која нам греје прси које је наша мајка задоила. Полазећи из Црне Горе размишљао сам како су ови наши преци дошли одатле одаклен су пошли из Куча па преко Баковића Клисуре, преко Колашина, Ускока, препливали ријеку Тару, Ми смо једва дошли, мало су нас заустављали на царини (Јабуци). Не знам у то време Отоманске империје како су се они провлачили и дошли у Камену Гору. Питам се зашто су јој дали име Камена Гора, кад у њој ниђе камена нема, нема камена на камену, све је трава и шума притиснула. Хоћу да кажем о циљу ових скупова у овом отуђеном времену да се ми не отуђује, но ако су нас векови раздвојили, наравно ми смо се жељно данас састали са великим убеђењем за даље сусрете. У то име све вас поздрављам. Да Бог даде да ових скупова буде више, да млађе генерације ово наставе, место Рока нека узму Гусле. Живели!

Маг. Милорад Баковић

 
Драга браћо Баковићи, дижем ову здравицу у здравље свих Васи ваших најмилијих. Уједно у своје име и име свих Вас наздрављам нашим гостима, братственицима: Ивановићима Томовићима, Ђурђевићима и представницима месне заједнице Камена Гора. Здравицу намењујем нашој духовној браћи, вечним пријатељима Ровцима, који су позвани на овај сабор али су у последњи час спречени да присуствују. Овом здравица желим да покренем једну иницијативу од значаја за све Баковиће. Наиме у њеним родовима и мањим местима где смо живели и где живимо имали смо и имамо значајних људи за заслуге, нажалост све више падају у заборав. Узмимо на себе обавезу да о њима прикупимо што више података и да их промовишемо у медијима, подизању и остављању трајних обележја и на други погодан начин. Како могу да прођем а да не свратим да се не сетим свога претка, апелујем на све да знају кад узађе из Колашина у овом правцу, ту је село Баковићи које је добило име по Баку и Баковим потомцима. Ајмо братски сви браћо Баковићи, нас двије хиљаде душа Баковића, колико нам треба материјално одвојимо да подигнемо знамење нашем претку. Ми не знамо његову величину, али знамо да нас је створио, да нас је сачувао, да нас је упутио, да одвојимо да се нађемо и неко знамење у селу Баковићима подигнемо нашем претку. Кад пролазимо на море и назад да се ту увек одморимо, попијемо чашу воде поменемо нашег Бака, да прочитамо епитаф који је нашем Баку испод крста написан, то би било нешто племенито, апелујем да у свим родовима о томе мало размисле и да се јављају онима који раде на окупљању Баковића. Толико о томе, имам једно локално питање, ја верујем да овде не зна ни пет људи за оно што ћу сада рећи, а не знам ни ја толико да би могао апсолутно тврдити. Наш Раде Баковић не Раде Баковић славни и опјевани него Раде Баковић из Брајковца отац Живка и Ивка а ђед Миленков. Он је био председник Комаранске општине са леве стране Лима. Он је у једном критичном тренутку 1924 године заштитио многе становнике леве стране Лима од погрома. То вероватно нигде није записано али је још увек записано у главама једно најмање стотинак људи овога краја. То треба да промовишемо то име и тај гест. Ја вас све поздрављам, све вас осећам браћом. Наздрављам ову чашу Мишку Баковићу Мујову (Новељином) једном од покретача нашег окупљања, организатору првог окупљања Баковића у Штитарицама. Да није било првог окупљања не би било ни овог другог данас. Жив ми био Мишко Мујов тебе и твоја два сина да прати срећа у животу. Живели.

Пук. Милош Баковић 

 

Ја се захваљујем и дижем ову чашу у здравље свих нас овде. Мени је веома драго што сам данас са вама, овде са мојим рођацима из села Метикош код Краљева. Нисмо били прошле године на првом сабору у Црној Гори, али ево овог пута смо то исправили. Надам се да ћемо се у будуће дружити можда ће те једнога дана бити наши гости у нашем крају. У то име и у здравље свих нас дижем ову чашу и наздрављам Милану Баковићу из Бресница код Чачка. Живели!

Проф. Милан Баковић 

 

Драги братственици прошле године у Штитарица испод горостасне Сињајевине ударили смо темељ нашег братства. Ове године у Каменој Гори која је лепша од Швајцарске ми смо тај камен још једном цементирала. Молим вас да захвалност уложимо пионирима нашег окупљања великим прегаоцима др.Тодору, и маг.Милораду. 
А сви скупа да будемо бројнији да се дружимо, сложимо, обожимо и умножимо.Живели!

Milan Bakovic.jpg

Тофил Баковић 

Драга браћо, драги братственици, другови, пријатељи, скупили смо се данас овде међу ове борје и јеле, дабогда ми сви ови пионири млади расли и развијали се као ови борови и јеле у Каменој Гори. Дабогда се умножили нема нас сада много али има доста јер смо фино и правилно распоређени, свугде нас има по бившој и старој Југославији, и сви смо на финим и добрим положајима и местима, не само ми Баковићи него и наша браћа Ивановићи-наше најстарије братство , браћа Томовићи, браћа Ђурђевићи сви живи и здрави били. Дабогда се овако окупљали стотину година, немој те ви млађи да заборавите да смо ми ово започели, помињите наша имена од сада па за педесет година, биће вас

који ћете то дочекати. Дабогда се убрзо срели како рече Милорад у наше родне Куче, па ћемо отићи и у наше Ускок код наше чесме где су Баковићи живели, да оживимо успомене и наша имена. Има наших имена (топонима) свуд по Црној Гори: Клисура Баковића, Долови Баковића, Марково брдо и галерија Баковића. Значи ми не изумиремо ми се ширимо, ми живимо и живећемо милион година. Живи здрави и весели били. Живели!.

Микан Баковић из Мажића 

 

Живели браћо Баковићи, да будемо сви здрави и весели, да се окупљамо чешће и боље. Да нас буде више, више мушких глава да се рађа, ви млади радите на томе сви, Ја ћу поново. Живели и здравите се сви!. 

 

 

Након здравица гост из братства Ивановић отпевао је две песме: Вила бана са планине звала и Мој Милане јабуко са гране. 

 

Весеље је трајало до касно попедне.Домаћин сабора и поједини сабораши прешли си у кафану код Цмиљановића и наставили весеље до касно у ноћ.

Следећи сабор Баковића организоваће Баковићи са Златибора или Баковићи из Београда.


Скупу Баковића присуствовали су председник месне канцеларије Камена Гора господин Јово Кијановић, Љубиша Дучић из Пријепоља који је истраживао и писао о пореклу и кретању Баковића у прошлости и новинар месног листа господин Цмиљановић? . 
На сабору је било укупно 230 људи и деце.

СЛИКЕ:
bottom of page