БРАТСТВО БАКОВИЋА

Дрекале је због изузетних способности и стеченог угледа изабран за Кучког војводу. Лале Дрекалов млађи син је наследио војводство од оца. Отјерао је своју прву жену арбанашку коју је са сином вуком вратио родитељима и оженио се Српкињом ћерком Братоношког војводе Пеја Станојевa. У то време у време Лала Дрекаловића Дрекаловог сина у Кучима је преовладало српство и православље. 
Са другом женом Лале је добио четири сина. Наш предак је његов најстарији син војвода Илико који је имао седам синова његов најстарији син Иван рођен негде око 1630 године био је Кучки војвода 37 година. Својом храброшћу и памећу успео је да очува Куче од насртаја Скадарских паша Бушатлија. 

Иван је имао 4 сина. Наш предак је Томо Иванов Ивановић Томо је рођен око 1677 године, имао је два сина Према и Марка. Марко Томов Ивановић рођен је око 1707 године је наш предак. Имао је 6 синова из два брака, у првом браку Велишу, Никача и Аџу а у другом браку Бака, Тома и Ђурђа. 
Од Дрекала до Бака, Тома и Ђурђа је наше породично братственичке стабло. Ми се на стаблу Дрекаловића и великој грани Ивановића развијамо у три нове гране Баковић, Томовић и Ђурђевић. Од Дрекала до Марка и његова три млађа сина наши преци су живели у Кучима. Године 1774 дошло је до прве похаре Куча када су сви Дрекаловићи морали напустити завичај. Куче је напао скадарски везир Махмут паша Бушатлија са 12.000 војника из више праваца. Декаловићи су пружили јуначки отпор али су се пред силом морали повлачити према Малој Ријеци. Нико од суседних племена па и Старо Куча није пружио помоћ па чак и прелаз преко њине територије, то је чињено услед Турске претње, а богами понегде и због поткупљивања. У пролазу преко Мале Ријеке Дрекаловићи су билу у очајању. Из пећине којима су се крили у недостатку оружја од насртаја Турака бранили су се камењем, у крајњем очају непријатеља су гађали у колевке па се десило да са Турцима низ литице лети и дете у колевци. Недостајало им је оружја али им је недостајало и хране а нарочито воде. Стари и стални пријатељи Дрекаловића, Ровчани кад су чули за ову погибељну одмазду одмах су са својим војводом Минићем похитали у помоћ. Братоножићи су ин ускратили пролаз преко њине територије. Ноћу се одабрана група најхрабријих Ровчана познаваоца стаза и богаза пробијала до Мале Ријеке, те споредним путевима проводе Дрекаловиће у своја Ровца. Да их непријатељ не би открио мајке нису смеле допустити дечији плач. По прелазу преко Мале Ријеке открили су да је 7 деце угушено стављањем руке на уста да не би плакала. Дрекаловићи су Ровцима остали 7,5 година. Ради одржавања морала било чак забрањено рађања деце од стране Дрекаловића. Ово у вези Ровчана морамо знати и поштовати она су равна библијским догађајима. Тада су свима нама Ровчани постали и остали духовна браћа. Након 7,5 година Турци из својих разлога позову Дрекаловиће да се врате на своја огњишта. Већина се вратила а са њим су из захвалности повели и нешто Ровачких породица. Наш предак Марко Ивановић са своја три сина из другог брака Баком, Томом и Ђурђем није се вратио у Куче. Населили су се на простору Липова у непосредној близини Колашина. 
Током живота у рејону Липова сада село Баковићи у непосредној близини Колашина један Баков син Ђуро се потурчио. О разлозима преласка на ислам постоје две верзије, које до сада нису проверене код наших братственике муслимана и њихових потомака. Од овог да га назовемо младића настао је угледни и бројни род Баковића муслимана у некадашњем доњем Колашину. Један од најпознатијих је био Мумин Баковић који је остао у сећању православних Баковића којима се рођакао. Данас Баковићи овог рода живе у Прњавор код Плав, Буковику код Бродарева у ближем и даљем расејању. Вероватно је део њих почетком 20 века одселио у Турску. Док су живели у Липову Маркови синови као и остали хришћани живели под јаким притиском колашинских Турака. По договору са браћом да би сачувао своје и братске породице потурчио се најмлађи брат Ђурђе, Према предању постављен је за субашу у Колашину. Негде у том периоду дође до сукоба Бакових и Томових синова са Пепићима око међа. Ђурђеви синови и ако су примили ислам прилазе у помоћ браћи по крви а не по вери, сукоб је имао крвав епилог. Живот је изгубило 12 Пепића и 7 Бакових, Томових и Ђурђевих потомака. Колашински суд пресуди крв за крв а за 5 више погинулих Пепића да се тројица наших предака иселе и Пепићима  оставе имовину као надокнаду.

Ђурђе је повео фамилију низ Тару населили су се у Левера крају који се сада по њему зове Ђурђевиђа Тара. Од Ђурђа се развило јако братство Ђурђевића муслимана који данас живе у Црној Гори, Србији и ширем расејању. Ђурђевићи православни данас живе у селу Потрк код Бијелог Поља и овде су по први пут наши гости. 
Томовићи се селе од места до места а крајем 19 века насељавају поља Колашинска, неки су се населили у старом Колашину на Косову и Метохији други на Златибору и Аљиновићима код Пријепоља. 
Баковићи су се разбили у две групе. Једни остају ближе колашинском завичају. Лазо Баковић се сели у Љевишта 1790 године и након 7 година са синовима у Ускоке. Због сукоба са Морачанима враћају се опет у Баковића клисуру затим у Кулу Мекића а након 11 година поново у Ускоке. Укупно су се у Ускоцима задржали 116 година. Између 1886-1913 сви Баковићи из Ускока су се преселили у Штитарица и реон Павиног Поља. Почетком 20 века на рад у Америку отишло је седам Баковића, из Америке су се вратила само двојица. Баковићи у Црној Гори су се развили у јаки и угледни род нашег братства. Данас у Ц. Гори и Србији живи око 90 мушких глава овог рода. 
Друга група Баковића од најмање тројице браће са породицама етапно се сели у правцу Србије и средња Полимље, а неки у каснијим годинама и даље преко Кокиног Брода и Јавора. Крећући се од Колашина неко време су живели у Мојковачком селу Гојаковићи а након тога у Бјелопавлићком селу Стожер. Са Стожера су се морали селити приликом сукоба са Турцима Калићима  који су из обести напали Баковића и Томовића чобане. У сукобу су убијена тројица Калића. Опет Баковићи и Томовићи су се морали селити. Томовићи пређу преко Тару у Ускок а Баковићи се настањују у Брајковцу и Каменој Гори на данашњој територији Србије, то је било на самом крају 18 и почетку 19 века. Захваљујући природно прираштају Баковићима постају тесни читлуци у Брајковцу и Каменој Гори, зато се пресељавају по Полимски крају и даље преко Златибора и Јавора у Србију. 

Током 19 вијека раселили су се у следећа Пријепољска села: Житин, Карошевину, Дубравчићи, Косатица, Бабине, Страњане и Џурово у ком су била три одвојена досељавања, Матаруге, Тоци, Мажићи. Поједине породице Баковића су се испред или у току првог Српског устанка из Полимских села иселили у Карађорђеву Србију, а једни су према најновијим сазнањима преко Калиновика у Босну. У Бресница код Чачка насељава се Ђорђе Баковић са два сина и њиховим породицама 1802 године из пријепољског села Косатица, после 28 година касније у суседно село Вољевцу насељава се његов брат Тодор, у Вучак код Ивањице досељава се једна породица Баковића после првог српског устанка и нешто касније према колективном памћењу ова породица је прво насељена у Бресницу  па се касније привучена богатим пашњацима за стоку на Голији повратила у овај крај кроз који су прошли и то видели приликом сеобе у Бресници. 
У Метикош код Краљева Баковићи су насељени из Камене Горе. Из овога села неки од њих већ неколико генерација живи у Краљеву. Они су вероватно први градски становници братства Баковића. У Метикош се нису населили директно, селили су се етажно гравитирали су у селу Драгољеву које се сада зове Осеоница код Новог Пазара. Одатле су преселили у Метикош и код њих се помиње Бресница па је могуће да су се две породице доселили различитим путевима, што је био чест случај при насељавању Србије за време Карађорђевог и Милошевог доба. Криву Реку на Златибору Баковићи су насељени током И српског устанка. Према архивској грађи довео их је калуђер манастира Довоље на Тари. По подацима које је пре петнаестак година прикупио наш братственик (у ширем смислу Дрекаловић) Љубиша Дучић. 

У ово село је доселио наш родоначелник Бако, који је био свештеник. Довео је према овом истраживању своју породицу и два своја одрасла синовца. Овај врло важан податак не уклапа се у наша ранија сазнања по којима је Бако погинуо са својим синовцем Марком на тада званом Марковом брду код Колашина. Ово важно питање ваља истражити. Бако је око првог српског устанка могао имати око 70-75 година, па су ова нова сазнања могућа. Током ове године јавили су нам се Баковићи из Босне који имају сазнање да су из ових крајева досели преко Калиновика. Данас их кажу у Босни има доста, поносни су на славу Светог Николе. Део од њих живи у Војводини а неки у Aустралији. Изражавају своју радост и велику жељу да се укључе у своје братству. Половином 20 века настале су велике миграције села у град како осталог становништва тако и наших Баковића. У свим срединама прво су се раселили, запошљавањем и школовањем у најближе градове тако су оставили своја села. Наша истраживања су усмерена на евидентирање имиграционих кретања на овим просторима. У овом времену ако то пропусти ова генерација за овај посао биће касно. Мисли да смо ми Баковићи привржени свом братственичке имену и презимену Баковић па смо га у највећом броју задржали у последњих 200 година. Познато је само неколико случајева промене презимена. Лоза Вула Баковића који се призетио у горњу Бресница по његовом имену прозвала се и до дана данашњег задржала презиме Вуловић. Могуће је да су неки Баковићи из Криве Реке променили презиме у Поповиће јер су имали свештенике попове у породици. Ово се треба до краја истражити. Једна породица Баковића из Криве Реке је одселила у Врњачку Бању, по свом претку Симу данас се презивају Симићи. 

У Битољу живи Бранко Баковски чији је отац родом из Житина код Пријепоља презиме је помакедончено после другиг светског рата у коме је његов отац и погинуо. Бранков синовац који је рођен у Битољу живи у Љубљани он и даље носи име Баковић. 
Наши исламизовани братственици су такође задржали презиме Баковић а још није познато дали је део њих који су одселили у Турску променили презиме и у које. 
Сви ми Дрекаловићи па и ми Баковићи традиционално славимо светог оца Николу. Ову су славу задржали сви наши братственци осим родова из Криве реке који славе светог Димитрија и они из Вучака који славе светог Стевана. Ова два рода су примила нову славу од домаћина, чију су земљу наследили поклоном, призећењем или на неким други начин што је некада била обавеза.

Сва питања која сам укратко изложио шире су обрађена у материјалу за књигу Баковићи-отимање од заборава. Подаци за ово излагање и књигу у припреми су добијени својим истраживањем и истраживањем Љубише Дучића и штампаних радова др Тодора Баковића за Баковић у Црној Гори, професора Милоша Баковића за Баковић из Бресница и капетана у пензији Љубомира Баковића за Баковића из Брајковца, и из прилога који су остали братственици доставили за ову прилику. Захваљујем се свима на пажњи.