БРАТСТВО БАКОВИЋА

Стеван Проданов Баковић, протојереј - ставрофор

(Љубомир С. Баковић и Милорад К. Баковић)

Рођен је августа 1798. године у селу Ожеговцу у околини Пљеваља, (данас Ожеговићи који припадају Пријепољу), од оца Продана и мајке Анђелије. Књигу је учио у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За ђакона и свештеника рукоположен је 28. и 29. јула 1817. године у Сарајеву од митрополита Венијамина. Службовао је на парохијама у Стоцу, Дувну и Сарајеву. За протојереја је произведен 23. априла 1840. године у Сарајеву од митрополита Амвросија. За почасног конзисторијалног члана наименован је 1882. године Митрополит Сава Косановић га је одликовао напрсним крстом. Пензионисан је 1887. године као парох сарајевски. Умро је 9. априла 1893. године Сахрањен је на кошевском гробљу.
Прота Светислав Давидовић у својој књизи ''Српска православна црква у Босни и Херцеговини од 960. до 1930. године'' каже:

''... а дугогодишњи сарајевски свештеник и прото Стеван Баковић у својој младости, улазећи у цркву, морао се провлачити испод објешених о вратима.''

У часопису друштва Светог Саве - братство од 1887. до 1941, Мита Живковић, у чланку ''Венчања и јутрења у тишини'' пише: ''Кад су Турци градили тврђаву око половине прошлог века (XIX в.) дозвољено беше Србима зидарима да увече понесу по један отесан камен и оправљају своју цркву, којој се кубе распукло од земљотреса 1749. године.

​

... Па ипак су негда Турци, у своме беснилу, вешали Србе о врата ове цркве. Дуго су се Срби тужили на овај зулум и кад султан те тужбе добијаше, он изда ферман: Да не смеду Турци више вешати рају о црквена врата, него на другоме месту; Тај се ферман и данас чува у архиви старе цркве. Доцније су Турци, обично о Бајраму или Рамазану, у своме верском заносу, наваљивали на искупљене Србе око цркве, секли их и убијали, па би натерали онда, младога попа, а сада старога проту, Стевана Баковића, (он ми је главом све причао), да гази преко својих мртвих парохијана, да службу служи; Њему беше дозвољено да за појасом носи пиштоље и да се брани ако би њега лично, ко год напао и он би пиштоље остављао на часну трпезу, па би службу започињао. У овој се цркви чува рука Свете Текле, којој народ приписује чудотворну моћ и из далека долази да је целива. У архиви ове цркве има врло важних рукописних и штампаних старина књижевних, већином богословске садржине: Неке од њих описао сам у 'Гласнику Српског Ученог Друштва'. Има неколико турских повеља и фермана, које би ваљало да који од наших стручних људи проучи, док их не прогута заборав у каквој бечкој архиви, као што је то било са многим другим српским споменицима.“